Šta je to fotosinteza?

Fotosinteza je proces koji koriste biljke i pojedini organizmi za konverziju svetlosti (najčešće sunčeve svetlosti) u hemijsku energiju, koju dati organizmi mogu uskladištiti i po potrebi kasnije iskoristiti za svoje aktivnosti.

U ćelijama biljaka (a posebno u lišću) se nalaze hloroplasti, složene strukturne jedinice sastavljene od izuvijane membrane od molekula masti i proteina u okviru koje se nalaze neki enzimi, kao i hlorofili, molekuli koji imaju sposobnost da apsorbuju vidljive fotone određenih talasnih dužina.

fotosinteza

Prilikom apsorpcije fotona od strane molekula hlorofila, dolazi do oslobađanja po jednog elektrona iz svakog od njih, a ovi elektroni, zatim skače na obližnje molekule vode (H2O) i izazivaju njihovu disocijaciju na po dva atoma vodonika (2H) i po jedan atom kiseonika (O). Kada dva atoma kiseonika postanu slobodna, oni se kombinuju stvarajući molekul kiseonika (O2) koji zatim odlazi u okolni vazduh, odakle ga udišu ljudi.

Elektroni koji su svojom energijom, izazvali disocijaciju vode, nastavljaju svoj put duž niza enzimski kontrolisanih reakcija, u kojima se energija elektrona koristi za vezivanje fosfatne grupe (PO42-) za molekul ADP (adenozin difosfata) i na taj način, do stvaranja molekula ATP-a (adenozin trifosfata), glavnog skladišta i izvora energija u celom živom svetu.

Slično tome, iz molekula NADP (oksidovani nikotinamid adenin dinukleotid fosfat) se dodavanjem jednog protona dobija molekul NADPH+ (redukovani nikotinamid adenin dinukleotid fosfat).

Osim proizvodnje kiseonika, biljke imaju sposobnost odigravanja i tzv. tamnih reakcija, tj. reakcija kojima za odigravanje nije potrebna Sunčeva svetlost. U ovim reakcijama, ugljen dioksid (CO2) se u delovima hloroplasta (stromama), pomoću energije uskladištene u molekulima ATP-a i NADPH+, pretvara u šećere (ugljene hidrate). Upravo ovi procesi stvaranja šećera iz ugljen dioksida, kao i razlaganja vode pomoću svetlosti predstavljaju osnovu procesa fotosinteze, čiji precizan redosled reakcija (po kojima »klizi« elektron) još uvek nije u potpunosti razjašnjen.