Da li nas telefoni zaista prisluškuju?

To je scenario koji je gotovo svako iskusio: u razgovoru sa prijateljem spomenete da vam treba novi šator za kampovanje, i samo nekoliko sati kasnije, vaš Instagram i Fejsbuk fid su preplavljeni oglasima za šatore, opremu za kampovanje i planinarske cipele. Prva pomisao je gotovo uvek ista: “Telefon me prisluškuje!” Ova ideja je postala toliko raširena da je prerasla u jednu od najvećih tehnoloških teorija zavere modernog doba.

Ali, da li je zaista tako? Da li vaš pametni telefon neprestano snima vaše razgovore kako bi vam plasirao oglase? Odgovor je, kao i kod većine kompleksnih pitanja, nijansiran i glasi: verovatno ne, ali istina je možda još i komplikovanija.

Razdvajanje mita od stvarnosti: Zašto aktivno prisluškivanje nije praktično

Iako tehnički nije nemoguće da telefon snima zvuk iz okoline, za kompanije poput Mete (Fejsbuk, Instagram) i Gugla, takav pristup bi bio izuzetno nepraktičan i rizičan iz nekoliko ključnih razloga.

• Ogromna količina podataka: Zamislite količinu audio podataka koja bi se generisala kada bi milijarde telefona neprestano snimale zvuk. Skladištenje, prenos i analiza tolike količine nestrukturiranih podataka zahtevali bi nezamislive računarske resurse, što bi bilo enormno skupo i neefikasno.

• Pravni i PR košmar: Kada bi se otkrilo da tehnološki giganti masovno i tajno snimaju privatne razgovore svojih korisnika, posledice bi bile katastrofalne. Suočili bi se sa tužbama vrednim milijarde dolara, regulatornim kaznama i potpunim gubitkom poverenja korisnika, što bi uništilo njihov posao.

• Postoje bolji načini: Istina je da ove kompanije ne moraju da vas prisluškuju. One već imaju daleko efikasnije i suptilnije metode za prikupljanje informacija o vama.

Pa kako onda znaju o čemu razgovaramo?

Ono što doživljavamo kao “prisluškivanje” zapravo je rezultat izuzetno sofisticiranog sistema za prikupljanje i analizu podataka, poznatog kao ciljano oglašavanje. Vaš telefon nije prisluškivač, već neverovatno precizan uređaj za praćenje vašeg digitalnog otiska.

Evo kako to zaista funkcioniše:

• Digitalni tragovi svuda: Svaka vaša aktivnost na internetu ostavlja trag. Vaša istorija pretrage na Guglu, video snimci koje gledate na Jutjubu, stranice koje lajkujete na Fejsbuku, profili koje pratite na Instagramu, članci koje čitate – sve se to pedantno beleži i analizira.

• Povezivanje tačaka: Algoritmi ne posmatraju ove podatke izolovano. Oni ih povezuju. Ako ste pretraživali “planinarske staze u Srbiji”, lajkovali stranicu planinarskog društva i pogledali video o montaži šatora, algoritam sa velikom verovatnoćom zaključuje da ste zainteresovani za kampovanje.

• Moć društvenih veza: Sistemi ne prate samo vas, već i ljude sa kojima ste povezani. Ako je vaš prijatelj sa kojim ste pričali o kampovanju nedavno kupio šator onlajn ili pretraživao kampersku opremu, algoritmi mogu pretpostaviti da i vi imate slična interesovanja, jer se ljudi sa sličnim interesovanjima često druže. Ponekad je dovoljno da ste fizički bili na istom mestu (zahvaljujući lokacijskim podacima) da bi vas sistem povezao.

• Podaci van interneta: Mnoge kompanije kupuju podatke o transakcijama kreditnim karticama od banaka i drugih finansijskih institucija. Vaša kupovina u prodavnici sportske opreme je jasan signal vaših interesovanja.

• Psihološki faktor (Baader-Meinhof fenomen): Ne treba zanemariti ni psihologiju. Ovaj fenomen, poznat i kao “frekvencijska iluzija”, dešava se kada nešto o čemu ste nedavno razmišljali ili čuli odjednom počnete da primećujete svuda. Vi ste verovatno i pre viđali oglase za kampovanje, ali ih niste registrovali jer vam tema nije bila relevantna. Tek kada ste o tome razgovarali, vaš mozak je počeo aktivno da obraća pažnju na njih.

Izuzetak koji potvrđuje pravilo: Glasovni asistenti

Postoji jedna situacija u kojoj vas telefon zaista “sluša” – kada koristite glasovne asistente poput Siri, Google Assistant-a ili Alexe. Ovi sistemi su dizajnirani da konstantno osluškuju “okidač” ili ključnu reč (npr. “Hey Siri” ili “OK Google”). Tek nakon što čuju tu frazu, oni počinju da snimaju vašu komandu i šalju je na servere kompanije radi obrade. Iako je bilo kontroverzi oko toga da ljudi preslušavaju deliće tih snimaka radi poboljšanja usluge, to je i dalje daleko od stalnog prisluškivanja svih vaših razgovora.

Zaključak: Nije prisluškivanje, već napredno praćenje

Dakle, iako je ideja o telefonu kao špijunskom uređaju u našem džepu primamljiva i jednostavna, realnost je drugačija. Nismo žrtve masovnog prisluškivanja, već učesnici u složenom ekosistemu podataka u kojem dobrovoljno ili nesvesno ostavljamo stotine digitalnih tragova svakoga dana. Tehnološke kompanije su postale neverovatno vešte u tumačenju tih tragova i predviđanju naših želja i potreba sa zapanjujućom preciznošću.

Umesto straha od prisluškivanja, možda je korisnije razvijati svest o digitalnoj privatnosti, pažljivo upravljati dozvolama koje dajemo aplikacijama i razumeti da je u digitalnom svetu svaka naša akcija – podatak.