Šta je slava i šta pokloniti nekome za slavu

Slava (krsno ime) jedan je od najznačajnijih srpskih crkvenih običaja, uz Božić i Uskrs, najvažniji crkveni praznik u srpskom narodu.

Slava je porodični praznik, u  čast određenog svetitelja, zaštitnika porodičnog doma, a ne pojedinca. Iako, prevashodno karakteristična za srpski narod,slavu praznuje i pravoslavni živalj u Makedoniji i Crnoj Gori, ali se sreće i kod katoličkog stanovništva Boke, Konavla, Dalmacije i južne Hercegovine, severne Albanije, Goranaca i Janjevaca (muslimansko stanovništvo, mahom iz Sandžaka i Bosne).

Pojam „ krsna slava“ potiče sa kraja VIII veka, kada je počelo pokrštavanje južnih Slovena, najpre kao slava crkve, posvećene jednom svecu. Naime, pre nego što su primili hrišćanstvo, Srbi su bili mnogobožački narod, te su, pored vrhovnog božanstva, boga Peruna, imali i svoja kućna božanstva. Presudnu ulogu u zamenjivanju pomenutih, kućnih idola za velike hrišćanske svetitelje, imao je prvi srpski arhiepiskop Sv. Sava, te su pojedini svetitelji postali zaštitnici srpskih porodičnih domova, ali i plemena, crkava i manastira, sela i gradova… Tako se počelo sa slavljenjem krsne slave.

U pisanoj formi ovaj pojam se, prvi put, pominje u Ohridu 1018. godine (kojim je liturgijski sistematizovan crkveni obred  koji je, uz izmene mitropolita Mihaila, 1862. godine, ostao do današnjih dana).

Najzastupljenije slave kod Srba su: Sveti Nikola; Sveti Georgije (obeležava se kao Đurđevdan – 6. maja i kao Đurđic- 16. novembra); Sveti arhangel Mihailo – Aranđelovdan – 21. novembra; Sveti Jovan – 20. januara; Sveti Dimitrije – 8. novembra; Sveta Petka – 27. oktobra; Sveti vrači Kozma i Damjan – praznuje se 14. jula i 14. novembra; Vavedenje Presvete Bogorodice – 4. decembra…

U jednoj od brojnih, premudrih beseda, počivši srpski patrijarh Pavle rekao je, između ostalog da, u duhu jedne od osnovnih pravoslavnih istina o besmrtnosti duše, sa verom da su naši srodnici i posle smrti živi pred Gospodom, se mi „molimo za njih, činimo dobra dela u njihovo ime, … prinosimo koljivo i palimo sveće…“

Kao i svaki drugi običaj i praznovanje krsne slave je, tokom vekova i turbulentne istorioje srpskog naroda, pretrpeo brojne promene. U skladu sa narodnom maksimom “ sto sela, sto adeta“ nepromenjen, više-manje, ostao je samo usko tradicionalan deo slave: slavski kolač, koljivo( žito), crveno vino i slavska sveća. Takozvani „ svečarski“ deo menjao se i danas se razlikuje u gotovo svim segmentima, od mesta do mesta, a naročito se razlikuju običaji praznovanja u ruralnim i seoskim sredinama. Tako se u nekim sredinama, centralna svetkovina organizuje uoči slave, tj. slavi se „ doček slave“; u nekim sredinama centralni deo je slavarski ručak, organizovan u srpsko, tradicionalno, vreme ručka- oko podneva; sa industrijalizacijom i povećanjem broja radno angažovanog stanovništva, poslednjih decenija se osnivni ritual obavi u podne, u krugu porodice, dok gosti dolaze kasno poslepodne, ali i uveče, posebno kad se radi o slavama koje su najrasprostranjenije.

Promene su se desile i u odnosu na poklon kojim gosti, tradicionalno, darivaju domaćine. Poklonom se izražavaju želje za dobrobit  i zdravlje porodičnog doma koji slavi.

Jedan od najstarijih običaja u vezi slavskih poklona je poklanjanje jabuke  koja se, nakon izrečenih čestitki povodom praznika, po pravilu, uručivala domaćinu – najstarijem muškom članu porodičnog doma. Ovaj običaj se zadržao i do danas, mahom u ruralnim sredinama i kod starije populacije.

Često, poklon je imao isključivo materijalističu poruku – da pokaže odnosno dokaže ekonomsku moć poklonodavca. Suvišno je reći koliko je takav pristup protivan osnovnim pravoslavnim načelima – kao što ni cena slavske trpeze ne može biti dokaz duhovnog, već isključivo materijalnog statusa domaćina, koji je sa aspekta suštine pravoslavne vere, potpuno beznačajan.

Svedoci smo i novokomponovanih običaja proslavljanja krsne slave van prostora porodičnog doma (u kafanama i slično…), uz  koji često ide i poklon u novcu ili sličnom, neprimerenom izrazu  poštovanja kako domaćina, tako i svetitelja, zaštitnika porodičnog doma.

Šta ćete nekom pokloniti povodom slave zavisi od toga koliko dobro poznajete domaćina, njegov ukus, sklonosti, potrebe… Šta god da izaberete morate se rukovoditi skromnošću. Ukoliko ste umetnički nadareni, možete pokloniti neku sopstvenu kreaciju (sliku, grafiku, pesmu, rad u duborezu, stonu lampu, knjigu  koju ste nekom posvetili ili koja iskazuje vaš odnos prema porodici koja slavi…).

Naravno, nije suprotno pravoslavnom duhu ni ako kupite neki od navedenih predmeta, uz cveće za domaćicu i piće iz sopstvene proizvodnje ili neki predmet za domaćinstvo – mogućnosti izbora su, u ovom slučaju, praktično neograničene…

Ako vam se ni jedna od ideja ne sviđa, dovoljno je da ponesete čistu dušu i lepe misli- to je najbogougodniji poklon, bez konkurencije („Uzalud je vera, ako se ne čine dobra dela“- apostol Jakov).

Add a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *