Šta je to Internet?

Internet predstavlja planetarnu mrežu kompjutera koja podjednako pripada svim bićima – stanovnicima naše planete.

Kompjuteri mogu pristupiti Internetu, tako što bi se preko modema povezali sa lokalnim Internet Servis Provajderom (ISP) koji je stalno povezan sa još većom mrežom kompjutera. ISP u svakom većem gradu poseduje po jedan POP (Point of Presence), odnosno mesto na kome lokalni korisnici pristupaju ISP-u, a time i Internetu.

Pomoću optičkih vlakana, POP-ovi istog ISP-a iz različitih gradova su međusobno povezani. Različiti ISP-evi se međusobno povezuju kroz Network Access Points (NAP), kako bi bio moguć protok informacija između korisnika različitih ISP-eva.

Najinteresantniji podatak u vezi sa Internetom je taj da kada pošaljemo neki podatak sa jednog kompjutera, ta informacija može obići pola planete kroz razne sisteme mreža i stići do nekog udaljenog kompjutera za manje od delića sekunde.

Ruteri predstavljaju specijalizovane umrežene kompjutere koji povezuju različite mreže i imaju zadatak da usmeravaju informacije na svoja tačna odredišta.

Mapa interneta u 2005

Mapa interneta u 2005

Svaki kompjuter na Internetu poseduje svoj identifikacioni broj u vidu IP (Internet Protocol) adrese koja se sastoji od 4 decimalna broja (tzv. okteta, jer se svaki decimalni broj sastoji od 8 cifara) razdvojenih tačkama. Pošto svaka od 8 cifara u jednom oktetu može biti 0 ili 1, ukupan broj mogućih kombinacija po oktetu je 28 = 256 (od 0 do 255). Kombinacijom 4 okteta dobija se 232 = 4 294 967 296 kombinacija, što predstavlja približan broj kompjutera koji se mogu priključiti na mrežu. Od ovih 4,3 milijardi kombinacija, neke adrese su rezervisane za posebne namene, kao npr. 0.0.0.0. za default mrežu ili 255.255.255.255. za broadcasting. Okteti se dele u dve grupe: Net i Host. Prvi broj u IP adresi (Net oktet) je zajednički za sve kompjtere koji pripadaju istoj ISP mreži, dok je poslednji oktet (Host oktet) svojstven pojedinačnom kompjuteru sa mreže.

Domain Name System (DNS) serveri predstavljaju sisteme koji prevode tekstualna imena sajtova (poznatija kao URL – Uniform Resource Locator) i e-mail adrese u njihove IP adrese i obrnuto.

Tako, kada u nekom Internet browser-u (programu za surfovanje Internetom, kao što su na primer Internet Explorer, Google Chrome, Opera, Firefox) otkucamo ime sajta koji želimo da virtuelno posetimo, browser kontaktira DNS server da bi pronašao IP adresu traženog sajta. DNS server vrši pretragu po raznim root DNS serverima od kojih je svaki specifikovan za pronalaženje određenih tipova adresa (com, net, org…). DNS vraća adresu servera na kojem je stranica, nakon čega browser šalje upit za tom stranicom tom serveru. Server zatim šalje odgovor u vidu stranice ili greške ako data stranica ne postoji.

Svi kompjuteri na Internetu se mogu podeliti na servere (koji stoje na raspolaganju drugim kompjuterima i na kojima su uskladištene stranice sajtova) i klijente (kompjuteri koji se koriste za uspostavljanje veze sa serverima). Serveri poseduju statične IP adrese, dok kućni kompjuteri kod svakog novog priključivanja na Internet od svog ISP-a dobijaju različitu IP adresu. Svi serveri nude svoje usluge preko nekoliko različitih portova, pri čemu svakom portu odgovara poseban protokol (FTP – File Transfer Protocol ili HTTP – Hypertext Transfer Protocol), koji najčešće predstavlja tekstualan opis načina komuniciranja između kompjutera.

Add a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *